Svetislav Golubović Mitraljeta

Svetislav Golubović Cvejko rođen je 1917. godine u Batajnici, u porodici seljaka-srednjaka. Imao je tri brata i dve sestre. Završio je tri razreda gimnazije. Posle toga je pošao na izučavanje zanata, ali ga nije nikada izučio. Bio je tihe, ali buntovne prirode. Do vojske je obrađivao zemlju sa ostalom braćom, sestre su već bile udate i napustile kuću. Njegova majka, strpljiva žena i veoma blage naravi, imala je jak uticaj na svoju decu. Još od najmlađih dana, vaspitavala je decu da budu u svemu primerna. Cvejko je od majke nasledio blagost i plemenitost i uvek je bio nasmejan. Pre vojske on i jedan njegov drug tražili su posao u Beogradu. Cvejko ga je dobio, dok njegov drug nije. Cvejko je ponudio svoje mesto drugu, smatrajući da je njemu potrebnije.

Bio je veoma dosetljiv što se videlo još iz detinjstva. Pre nego što će se upisati u gimnaziju morao je da ide kod popa po krštenicu. Da bi je mogao dobiti, bilo mu je potrebno pedeset dinara, a kod sebe je imao samo dvadeset. Kada je pop napisao kršetnicu i zatražio mu za to pedeset, Cvejko mu je dao samo dvadeset dinara. „Kako to, Cvejko, ti znaš da za krštenicu treba platiti pedeset dinara, a ti mi daješ samo dvadeset", reče mu pop. ,,Oče, mi smo tvoje stado, a ti kao naš pastir treba da si nam primer", odgovori mu Cvejko. Pop se nasmeja, potapša ga po licu i dade mu krštenicu. U selu je živelo nekoliko naprednih studenata i đaka koji su ga upoznali sa naprednim idejama. U Batajnici je postojala i biblioteka sa „Nolitovim" i drugim naprednim knjigama. Cvejko je postao redovni čitalac biblioteke. Osobito je na njega učinio jak uticaj roman, "Mati" od Maksima Gorkog. I sam je počeo da kupuje knjige tako da je pred odlazak u vojsku, 1938. godine, imao kod kuće svoju biblioteku. Iz predostrožnosti je istu i zakopao sa svojim najmlađim bratom Pericom, smatrajući da bi u slučaju policajskog pretresa nađene knjige za njega značile otežavajuću okolnost. Voleo je da polemiše i da strpljivo izlaže svoje mišljenje. Naročito mu je činilo zadovoljstvo da naveče u krugu svoje porodice čita knjige i razgovara sa njima o tome. U vojci se brzo sprijateljio sa nekoliko naprednih drugova. Sa njima je Cvejko razgovarao o SSSR-u i o komunizmu zbog čega je bio osuđen na zatvor. U toku istrage izvršen je i pretres kuće u Batajnici, ali blagodareći tome što je Cvejko pred polazak u vojsku sakrio knjige, žandari nisu ništa pronašli.

Nakon okončane istrage, 3. jula 1940. godine, doneta je naredba broj 127 komandanta Treće vazduhoplovne baze kojom se Svetislav Golubović i njegov četni drug Ljubomir Simičić kažnjavaju deset dana zatvora zbog političkih razgovora. Po odsluženju vojnog roka Cvejko je pričao kod kuće da su ga na saslušanju pitali kojoj partijskoj ćeliji pripada, a on je pomislio:,,Kamo moje lepe sreće da pripadam", iskazujući time svoju žarku želju da postane član Komunističke partije. Izvesno vreme bio je bez posla. Najzad se zaposlio u Banovini u Novom Sadu gde je radio sve do rata. Svake subote dolazio je kući i očito je napredovao u svom razvitku. Bio je strpljiv i ubedljiv u izlaganjima, zbog čega su ga ljudi zavoleli, tako da se već tada u selu osećao njegov uticaj na ljude svih slojeva i raznih uzrasta.

Tokom okupacije

Okupaciju je teško preživljavao. Gledajući kako naoružana nemačka vojska ulazi u selo, bio je ogorčen na vlastodršce stare Jugoslavije i na svakog onog u selu koji je želeo da se pokaže lojalan okupatoru. Seoski beležnik je dočekao Nemce dizanjem ruke (fašistički pozdrav). Iste večeri Cvejko je otišao k njemu i izgrdio ga. Kasnije je taj čovek pod Cvejkovim uticajem postao saradnik NOP-a i kao takav uhapšen i streljan od fašista. Cvejko i Ratko Bokun bili su nerazdvojni drugovi od najranijeg detinjstva. Ratko je radio na železnici i poznavao je Dimitrija Marčetića Dišu još iz školskih klupa. Obojica su pripadali naprednom pokretu od pre rata što je još više učvrstilo njihovo prijateljstvo. Ratko jednom priđe Diši, koji je već bio aktivista NOP-a, i izloži mu situaciju u Batajnici. Neposredno posle toga Diša se upoznao i sa Cvejkom. Od tada su Ratko i Cvejko radili po Dišinim uputstvima. Uskoro je organizovan sastanak sa omladinom na kome je Diša govorio o oružanoj borbi protiv okupatora, o njenom značaju, kao i o organizovanju svih rodoljuba u toj borbi koja se vodi pod rukovodstvom Komunističke partije. Tom sastanku su prisustvovali: Rada Obradović, Vasa Ranković, Branko Barišić, Jova Torbica i drugi. Posle toga Diša ih je povezao sa Šoti Palom Dugačkim koji im je govorio o neophodnoj potrebi da se u selu formira partijska ćelija.

Osnivanje partijske ćelije

Cvejko i Ratko su polovinom jula 1941. godine kandidovani za članove Partije. Ubrzo je formirana i partijska ćelija koju su sačinjavali: Ratko Bokun, kao sekretar ćelije, Rada Obradović, kao sekretar Skoja i Svetislav Golubović Cvejko, odgovoran po vojnim pitanjima.

Cvejkova kuća postajala je sve više stecište za aktiviste NOP-a. Da bi kuća mogla biti pristupačna za sve drugove, trebalo je za takve zadatke pripremiti i roditelje odmah na početku ustanka. Brigu o očevom političkom izgrađivanju preuzeli su na sebe drugovi koji su k njima dolazili. Oni su mu veoma strpljivo prilazili i otvoreno su sa njim o svemu razgovarali. Istovremeno su mu pomagali u svim njegovim poljskim radovima, tako da ih je otac za kratko vreme zavoleo.

Majci, koja je kao nazarenka isticala da joj vera ne dozvoljava da laže, Cvejko je predočio da, ako bi policiji rekla istinu o radu njene dece, dovela bi njihove živote u opasnost, jer bi bili streljani. ,,E, moja deco, greh je ubiti čoveka. Ako ja policiji ne bih rekla istinu, samo bih vas time spasla. Zato, budite potpuno sigurni u svoju majku i radite kako mislite da je za sve nas najbolje", odgovorila mu je majka. Od tada je njihova kuća postala potpuno sigurno sklonište za mnoge drugove i drugarice. Među mnogima koji su se tu skrivali od leta 1941. godine pa nadalje bili su: Andrija Habuš, Silvester Fogl, Dragan Rajnpreht, Anka Daus, Milka Bobinac i mnogi drugi. Krajem 1941. i početkom 1942. godine ovde su boravili: Aćim Grulović Slobodan, Jovan Veselinov Žarko, Stanka Munćan Veselinov Seka, rukovodioci NOP-a u Sremu. Pored toga u ovu kuću su često navraćali Janko Lisjak, Stevan Dukić, Šoti Paul, Uroš Ostojić i drugi rukovodioci NOP-a u zemunskom srezu. Formiranje partijske ćelije u Batajnici, krajem jula 1941. godine, dalo je snažan zamah NOP-u u selu. Ubrzo je partijska ćelija povećana sa još jednim članom Žarkom Obreškim, zemljoradnikom, a nešto kasnije i sa Muratagićem Smailom, metalskim radnikom.

Rast omladinske i partijske organizacije

Osobito je omladina naglo prilazila NOP-u. Naročito su bili oduševljeni kada su primani u SKOJ, čiji je broj stalno rastao. Najpre su postali skojevci: Branko i Nebojša Barišić, Ivan Eglendžija, Žarko Mihajlović, Vasa Ranković, Milan Smiljanić, Rada Vujčić, Slavko Neštinac, Perica Golubović, Bogdan Kerečki, Sreta Marković i Petar Bajac. Nešto kasnije u SKOJ su primljeni: Ilija Smiljanić, Zlata Obreški i drugi. Skojevska organizacija je bila istovremeno i najveći izvor za prijem u partiju. Ubrzo su u partiju primljeni skojevci: Vasa Ranković, Rada Vujčić i drugi. Po osnivanju partijske ćelije Cvejko, koji je odgovarao po vojnom sektoru, odmah je pristupio formiranju mesnih udarnih desetina. One su se sastajale od članova partije, skojevaca i odvažnijih vanpartijaca. U početku su udarne desetine imale pretežno političko-agitacionu ulogu. Objašnjavale su ciljeve NOB-e i okupljale i organizovale narod u NOP. Ubrzo se prešlo i na izvođenje akcije od skupljanja oružja, obučavanja u rukovanju oružjem, pa do sečenja telefonskih i telegrafskih bandera i žica na putevima i prugama. Zatim se prešlo i na paljenje neprijateljskog žita. Sve te akcije su istovremeno služile i za proveru čvrstine učesnika koji su kasnije primani u SKOJ i partiju.

Prve akcije i značajna postignuća

Prva akcija je izvedena početkom avgusta 1941. godine. To je bilo sečenje telefonskih žica na pruzi Batajnica-Zemun. U njoj su učestvovali: Cvejko, negov brat Perica, Rada Obradović, Rada Vujčić, Sreta Marković i Pera Bajac. Posle toga vrlo često su na toj relaciji, zatim na drumovima Batajnica - Ugrinovci, Batajnica - Stari Banovci, na prugama Batajnica - Stara Pazova, Batajnica Dobanovci, sečene telefonske i telegrafske žice i bandere. Polovinom avgusta 1941. godine upaljeno je žito na jednom švapskom salašu preko Dunava u ritu, u čemu su učestvovali Cvejko, negov brat Perica, Ivan Mađar - Englez (poginuo 1942. godine u Fruškoj gori), Sreta Marković i nekoliko radnika iz rita. U svim tim akcijama redovno je učestvovao i predvodio ih Cvejko. Pred svaki praznik, kao i na sam dan praznika kada je obično budnost neprijatelja popuštala, izvođene su najčešće vrlo uspešne akcije. Tako je jedna od značajnih akcija izvedena noću uoči Prvog maja 1942. godine na pruzi Batajnica-Zemun. Tada je isečeno žica i bandera u dužini od nekoliko stotina metara.

Partijska organizacija u selu vodila je veoma uspešnu borbu protiv šovinizma. Šovinizam u vidu četništva osujećivan je korenito u samom začetku. Ustaški tabor, koji je okupljavo uglavnom nekoliko doseljenika uoči i u toku rata, takođe je ispoljavao šovinizam svoje vrste. Međutim, ustaše nisu imale nikakvog uticaja na meštane i osećali su se usamljenima. Najviše su služili kao dostavljači, zemunskoj policiji koja je u više mahova dolazila u selo da hapsi. Ponekad su ustaše iz sela same išle da hapse, bilo je to vrlo retko; pošto su se plašili da sami zalaze u kuće, nastupali su grupno.

Cvejko – vođa i simbol otpora

Cvejko je bio nepomirljiv u borbi protiv svake vrste šovinizma. Partijska i skojevska organizacija ubeđivale su mladiće da se ne odazivaju pozivima za vojsku u domobrane. I sam Cvejko dobio je poziv za domobransku vojsku. Njegovo neodazivanje imalo je veoma jak i pozitivan uticaj na ostale. Cvejko je uživao veliku popularnost kod ljudi. Bio je bez poroka i uspevao je ličnim primerom i ophođenjem da okupi u NOP veliki broj Batajničana. I mlado i staro volelo je da se nađe u njegovom društvu, da vide njegovo uvek nasmejano lice i čuju blage reči pune optimizma, zanosa, koji je prelazio i na prisutne. Po kućama je često održavao masovne konferencije na kojima se okupljalo od 15-20 osoba. Bio je legendarno hrabar. Za strah nije znao. Smrt kao da je ignorisao. Jednom, pred akciju seče žica na pruzi Batajnica - Zemun, na železničkoj pruzi Zemun - Polje nalazio se transportni voz sa vojskom. Kada mu je skrenuta pažnja da se pričeka dok voz neode iz stanice, Cvejko je odgovorio:,,Nama voz ne smeta", popeo se na banderu i isekao žice. Za to vreme mirno je slušao razgovor nemačkih vojnika koji su se nalazili u vagonu.

Prikupljanje i obuka s oružjem

Bio je veoma aktivan i u sakupljanju oružja. Svoju mitraljetu je nabavio uz pomoć Rade Obradovića. Jedan mitraljez koji je u Zemunu nabavio Dragan Rajnpreht preneli su njih dvojica, rastavljen u delove, biciklom u Batajnicu. Kasnije je sklopljeni mitraljez prebačen u Sremsko-podunavski partizanski odred. Pored toga, nabavio je u znatnoj meri drugog oružja koje se često opravljalo i isprobavalo u podrumu njegove kuće. Za vreme isprobavanja oružja negova majka je lupala u stare kante i vabila živinu i svinje da ih hrani, ili da ih rasteruje, da bi time što više zaglušila pucljavu iz podruma.

Cvejkove aktivnosti

Cela njegova porodica je potpuno predano i aktivno učestvovala u NOB-i. Taj zanos i privrženost NOB-i uneo je Cvejko. Svi njegovi ukućani su stražarili kada su se u kući održavali sastanci, a bili cu veoma česti, ili kala su čuvali drugove koji su kod njih bili smešteni. U svemu tome susedi su im pružali punu pomoć. Koliko je Cvejko bio privržen Komunističkoj partiji, vidi se po tome što se uvek smatrao polaskan kada bi dobio neki partijski zadatak kao npr.: čuvanje pojedinog druga ili drugarice, ili da bude u njihovoj pratnji, ili kada treba ići u neku akciju. Po prirodi stalno je bio u pokretu i sav je bio od akcije. Cvejko je često sprovodio drugove iz Zemuna i obratno. Kao njihova pratnja pokazivao je i ovde neizmernu hladnokrvnost i snalažljivost.

Tako su u leto 1942. godine on i njegov stariji brat Žarko sprovodili za zemunsku bolnicu na zaprežnim kolima obolelog partizana Dragana Rajnprehta Brku. Na ulazu u Zemun kod mitnice (carinarnice) zaustavili su ih naoružani policajci koji su inače na tom mestu uvek stajali i kontrolisali ulaz u grad i izlaz iz njega. „Vozimo bolesnog čoveka za bolnicu", reče Cvejko policajcima, pokazujući na Rajnprehta koji je ležao u kolima i dajući im svoju i njegovu lažnu legitimaciju kao i uput od lekara iz Batajnice dr Zvonka Pavelića) Na sumnjičavu primedbu jednog policajca da nije možda taj bolesnik partizan, Cvetko se kao razljutio, počeo vikati i otkrivati bolesnika da pokaže obolela mesta pri čemu je bolesnik ječao, pretvorao se još više bolesnim. „Ta jeste li vi pametni. Zar može takav bolesnik da bude partizan. Vidite li da je to miran i bolestan čovek i da ima lekarev uput za bolnicu". Zatim se malo stiša, pa produži: „Ta valjda ste i vi ljudi. Sigurno nećete dozvoliti da bolesnik ovde umre". Policajci se pokolebaše i pustiše ih. U bolnici je Rajnprehta lečio dr Goranić koji nije bio obavešten da je Rajnpreht partizan, ali je to na neki način zapazio i svesrdno ga je lečio.

Akcije

Cvejko je ipak najviše voleo da ide u akciju. Tada se osećao u svom elementu. Jula 1942. godine iz Fruške gore sišle su u zemunski srez grupe partizana Podunavskog i Fruškogorskog odreda koje su sa seoskim mesnim desetinama vršile akcije na tom terenu. Skoro u svim tim akcijama učestvovao je i Cvejko sa svojom mitraljetom ulivajući kod ostalih učesnika samopouzdanje, a kod neprijatelja paničan strah. Uz mitraljetu je uvek kod sebe imao pripravan jedan do dva pištolja i dve do tri bombe.

Akcija u Šimanovcima izvedena je između 28. i 29. jula 1942. godine. U toj akciji učestvovale su partizanske desetine Radiše Oparušića Stanka i Milana Stepanovića Matroza, članovi mesne partijske organizacije i mesne desetine iz Šimanovaca, kao i Cvejko koji je tim povodom i došao iz Batajnice. Među učesnicima od žena je bila Marina Glavaški. Cvejko je došao u Šimanovce danju na biciklu, lepo obučen.

Automat je bio uvijen u hartiju i vezan za bicikl. Sa seoskom partijskom organizacijom napravljen je plan akcije. Sekretar partijske organizacije bio je Negovan Ljubinković Jovica. Pred samu akciju mesna desetina isekla je telefonske žice prema Krnješevcima i Deču. Naveče oko 22 časa, Matrozova desetina blokirala je žandarmerijsku stanicu. Jovica je za to vreme sedeo u kafani Žike Marića u društvu narednika — komandira žandarmerijske stanice. U određeno vreme u kafanu je upao Cvejko sa drugom grupom partizana i zarobio narednika koji se bez otpora predao. Sa njim su došli do kasarne. Stražar, čuvši glas svoga komandira, dozvolio im je pristup, te partizani i njega brzo zarobiše i razoružaše. Na njegovo mesto kao stražar stupio je jedan partizan. Bez smetnji ušli su u kasarnu i pokupili svo oružje. Tek tada su probudili ostale žandarme kojima, kada su se rasanili, počeše od straha kolena da klecaju. Za to vreme jedna žandarmerijska patrola od pet žandara nalazila se u selu. Kada se vraćala u kasarnu, partizan koji je bio na straži zaustavio ih je sa uzvikom: „Stoj!” Žandari su pripucali u pravcu glasa, ali im je sa prozora kasarne odgovorio Cvejko svojim mitraljetom. Posle njega i ostali partizani otvorili su vatru. Patrola se razbežala. U toj akciji partizani su zaplenili preko trideset pušaka, oko tri hiljade metaka, petnaest ručnih bombi, dva pištolja i svu ostalu žandarmerijsku opremu i ćebad. To su sve natovarili u autobus koji se nalazio u selu. Posedali su u njega zajedno sa zarobljenim žandarmima koje su na kraju sela svukli i pustili da odu u donjem rublju, izuzev jednog kome je kao zločincu odmah suđeno. Taj žandarm je pre toga jednu ženu trudnicu iz Popinaca mučio i ubio. Od partizana u toj akciji teže je bio ranjen Sava Vitomirović iz Ašanje koji je prezdravio posle dužeg lečenja u Šimanovcima. Sutradan, žandarmi su prepričavali kako kod partizana postoji jedan fantastično hrabar borac sa mitraljetom. Od tada Cvejko nosi nadimak „Mitraljeta".

Noć 5. avgusta 1942. godine predviđena je za napad na Deč. U selu se nalazilo deset ustaša i dvadeset dva domaća Nemca, pripadnika „Dojče manšafta". Uoči te akcije partizani su predanili na jednom salašu blizu sela skriveni na tavanu. Vrućina je bila nesnosna. Promet ljudi na imanju bio je veliki. Tako je bilo ceo dan. Predveče partizani krenuše kroz polje prema selu, sretajući pojedine ljude, žene i decu koji su išli prema selu ili iz sela u atar. One koji su išli prema selu vraćali su, a koji su išli iz sela u atar zadržavali su. Svi oni koje su susretali bili su iznenađeni, ali ne i uplašeni nego radosni. Narod je partizane već smatrao svojom vojskom i svojim zaštitnicima, i sad kao da su se nadali da će se u blizini nešto veliko i korisno dogoditi. „Mitraljeta” je za celo vreme stalno obilazio kolonu, unosio živost i veselost i više puta podsećao na već dobijene zadatke za akciju.

Kada su stigli pod selo, kolona partizana se zaustavila i pojačala mesnom desetinom iz Deča. Još jednom su im ponovljeni zadaci i odmah su krenuli. Preskakali su ograde, plotove, išli kroz bašte. Psi zalajaše najpre u jednom kraju a ubrzo svuda unaokolo. Selo se uzbudilo. Kada su bili na domaku posade i opštine, fašisti su ih primetili i pripucali. Partizani su zastali, hvatajući zaklon, i odgovorili vatrom. Vatra se rasplamsavala. U jednom trenutku partizani prestadoše pucati. Fašisti to osetiše. Jedan ustaša sa puškom istrča na put. U tren oka pred njim se pojavi „Mitraljeta" sa uperenim automatom. Povuče obarač, ali automat zataji. Ustaša pobeže i ne pomislivši da iskoristi za sebe povoljnu priliku. Puškaranje se i dalje nastavilo s obe strane i postajalo je sve žešće, „Mitraljeta" je za to vreme stajao uspravno na putu i otklanjao kvar na svome automatu. Partizani počeše uzvikivati: „Ura, napred, zarobi ih žive", i pređoše u siloviti juriš. Brzo su uleteli u postaju i opštinu, a među njima i „Mitraljeta", koji je u međuvremenu uspeo da otkloni kvar na svome oružju. U opštini i postaji nikoga nisu zatekli. Ustaše i pripadnici „Dojče manšafta" razbežali su se na sve strane. Jedan broj partizana kupio je plen, drugi su uništavali arhivu, dok su ostali pretresali okolne zgrade, tražeći razbežale neprijatelje, ali nisu našli nijednog. Plen su natovarili na kola i otišli. Među plenom bio je i radio-aparat koji je radio na struju i baterije. Tek kada je svanulo, veći deo ustaša i naoružanih domaćih Nemaca vratili su se u opštinu i postaju dok su ostali pobegli u toku noći čak u Novu Pazovu. Fašisti su imali jednog mrtvog i tri ranjena. Partizani su prošli bez žrtava. Kasnije se kod fašista prepričavalo da je partizana bilo veoma mnogo, da je među njima bilo i puno žena koje su isto tako žestoko vikale i jurišale kao muškarci. Međutim, među četrdesetak partizana bila je samo jedna žena, Milka Bobinac „Hrvatica". U obe ove akcije „Mitraljeta" se pokazao kao spretan organizator i odličan izvršilac, ispoljivši izuzetnu hrabrost i prisebnost.

Sem već pomenutih osobina „Mitraljeta"“ je imao široko shvatanje o zajedničkoj svojini. Kada su posle akcije u Deču pojedini drugovi zamerili što je drugoj grupi partizana dao daleko veći deo plena, odgovorio im je nasmejano: „Pa, drugovi moji, sve je to naše". Partizan Hasan iz grupe Podunavskog odreda teško se razboleo. Oboleo je od tuberkuloze pluća i izbacivao je krv. Cvejko ga je odveo kod dr Zvonka Pavelića koji ga je preuzeo na lečenje. Dao mu je lekove i recept. Partizanska desetina Podunavskog patizanskog odreda često bi predanila u kući Cvejkovih roditelja. Tog dana u kući je ostao samo Hasan kome je bilo potrebno mirno ležanje dok su ostali partizani bili u kukuruzima van sela. Istog jutra „Mitraljeta" je sa Rajnprehtom Brkom otišao u Zemun radi izvršenja jednog partijskog zadatka.

Mlađi brat Perica i stariji Žarko takođe su se nekim poslom nalazili van kuće. I majka je bila odsutna. Jedino je otac bio kod kuće sa bolesnim Hasanom. Pre podne istog dana jedan omladinac trčeći ulete u kuću da javi da su se ustaše uputile prema njihovoj kući. Otac odmah o tome obavesti Hasana. On u početku nije verovao, ali se ipak izvukao iz sobe i otišao u zadnji deo dvorišta iza guvna. Otac je izašao na ulicu da presretne ustaše i eventualno da ih odvrati da uđu u kuću. Čim su ustaše došle pred ulična vrata, upitale su gde su mu sinovi Svetislav i Pera koji su dobili još ranije pozive za vojsku, a nisu se odazvali. Naglasiše ocu da su došli da sinove stražarno sprovedu. Otac je na to odgovorio da mu trenutno deca nisu kod kuće, a kada dođu, da će im sve to reći. Zatim je nastavio: „Vratite se Vi u svoju stanicu i budite sigurni da ću ih ja kao otac poslati i da će oni bez vaše pratnje sami doći k vama. Do sada vam se nisu javili zato što su bili sprečeni poljskim poslovima". Ustaše su se okrenule i pošle natrag sem jednog koji otvori ulična vrata. Povirivši u dvorište, ugleda iza guvna Hasana koji je odande nestrpljivo izvirivao. „Eno bandita!", uzvikne i ulete u dvorište. Ostale ustaše pojuriše za njim. Hasan je počeo da beži. Ustaše pripucaše i raniše ga. Hasan je jedva uspeo da dotrči do kukuruza u bašti, dalje nije imao snage. Ustaše ga opkoliše, Hasan poče na njih pucati iz revolvera, a ustaše na njega iz pušaka. Kada je uvideo da mu nema spasa, aktivirao je jednu bombu koju je kod sebe imao i stavio je pod glavu. Bomba ga je raznela. Ustaše su i dalje pucale. Kada primetiše da od partizana ne dolazi nikakav otpor, prestali su pucati i oprezno su mu se približavali. Videvši da je poginuo, pretresli su ga i našli recept za lekove od dr Zvonka Pavelića. Zbog ovoga je lekar bio saslušavan i jedva je otklonio ustašku sumnju. Cvejkov otac, čim je video šta se dešava, prešao je preko ulice i sakrio se kod svojih rođaka. Vest o pogibiji partizana kod Golubovićevih brzo se pronela kroz selo. Boka Barišić, koji je rano ujutro video da su se Cvejko i Rajnpreht biciklom uputili u Zemun, sačekao ih je na ulazu u Batajnicu pri njihovom povratku i saopštio šta se desilo. Napomenuo je i to da im je kuća blokirana. U kući je izvršen pretres i temeljno je opljačkana. Otac i Cvejko sa braćom Žarkom i Pericom povukli su se u ilegalnost.

Odlazak na Frušku Goru i pogibija

Braća i on otišli su sa grupom Podunavskog odreda u partizane u Frušku goru. Otac, pošto je bio star, prebačen je u Šimanovce gde je sačekao kraj rata. Posle izvesnog vremena majka se vratila kući, stalno je bila pod ustaškom prismotrom, često su je maltretirali. Nekoliko dana posle Cvejkovog odlaska u Frušku goru počela je neprijateljska ofanziva na Podunavski odred. Kada je kod Velike Remete otkriven pokret fašista, štab odreda im je poslao u susret jedan vod partizana koji je pojačan teškim mitraljezom kojim je rukovao partizan „Kosmajac" sa svoja dva pomoćnika.

Cvejko se u to vreme nalazio u štabu odreda. Kada je vod partizana prolazio pored štaba, on se diže i reče: „Drugovi, idem i ja sa njima". Drugovi iz štaba su ga odvraćali. „Ja moram da idem , odgovori Cvejko i priključi im se. Pored Cvejka u toj grupi su još bili: Pavle Zarić King, politički komesar IV čete, brat Cvejkov Mališa, Milivoj Savin Šnajca iz Belegiša, Branko Jović Sepika iz Sasa, Vasa Vojnović Crni iz Čortanovaca i drugi. Išli su žurno i prilično bučno putem u koloni. „Mitraljeta" je bio na čelu, za njim King, pa Crni i onda ostali. Odjednom je opalio rafal iz mitraljeza s boka iz neposredne blizine. Smrtno pogođeni, padoše tri čelna partizana, sjajni borci i primerni komunisti. Jedan je bio Pavle Zarić King, iz Novih Karlovaca, đak zemunske gimnazije, a uoči rata student veterine. Još pre rata pripadao je naprednom pokretu. Okupacija je za njega značila samo još intenzivniji nastavak borbe kojoj se predao svim svojim mladim bićem. Drugi je bio Vasa Vojnović Crni iz Čortanovaca, po zanimanju seoski proleter, kurir Podunavskog odreda. Za njega nije bilo zadataka koji se ne mogu izvršiti, vešto se snalazio i u najtežim situacijama.

I „Mitraljetino" srce prestalo je da kuca istog trenutka. Poginuo je sa svojom nerazdvojnom "mitraljetom na grudima. Nije dugo živeo, ali su njegova hrabrost, požrtvovanost i cela njegova ličnost bili svetao primer kojim su se mnogi nadahnjivali. Danas na kući u kojoj se rodio Svetislav Golubović Cvejko „Mitraljeta" postavljena je spomen-ploča na kojoj piše: „Kuća rođenja Golubović Svetislava Mitraljete, borca i učesnika u NOB-i od 1941. godine, poginulog 1942. godine u Fruškoj gori za vreme Prve neprijateljske ofanzive na Srem. U toku 1941. godine u ovoj kući su radili kao organizatori ustanka u Sremu Jovan Veselinov Žarko i drugi članovi PK KPS".