Ojkača

Iz naraštaja u naraštaj prenose se u Dalmatinskoj zagori zvuci stare ojkavice. Ojkaču izvode pevači (muški ili ženski) koristeći različite tehnike potresanja glasa posebnim načinom pevanja “iz grla". Pesma traje koliko i dah glavnog pevača. Stihovi pokrivaju različite teme, od ljubavne, geografske, religiozne do trenutne društvene tematike. Ojkanje, ganga i rera su se očuvali prvenstveno zahvaljujući organizovanim grupama lokalnih entuzijasta koji nastavljaju da prenose veštinu i znanje mlađim generacijima.

Za Cetinsku krajinu karakteristično je dvoglasno pevanje, tzv. rera. Rera se izvodi punim glasom: jedan pevač vodi pesmu dok ga drugi prate ili reraju. U kratku rimu, najčešće dvostih, stane jasna poruka, bila ona upućena dragome, dragoj, svekrvi....:

U mog lole livade na glasu,

tri je ovce za uru popasu.

Moj se dragi fali da imade,

kad na pivcu goni u mlincu.

Svekrvice našla sam ti zgodu,

dubok bunar i studenu vodu.

Oj ljubavi dosta li si gorka

na rastanku divojke i momka.

Curo mala nek ti je u glavi,

nikad momku prva se ne javi.

Moj dragane cvitiću na vodi

poljubi me, srcu mi ugodi.

U Batajnici kao delu južnog Srema, Sremske bećarce čuvaju Sremci od zaborava a dalmatinci Ojkaču kojom su obogatili folklor Batajnice. Velika je sličnost u formi (dvostihu) i jedne i druge kulturne nematerijalne baštine. Ipak za dublje analize sličnosti i različitosti sud bi trebalo da daju etnolozi i etnomuzikolozi.